Hoću otkaz!

2

Sretnem prije nekoliko dana moju prijateljicu iz školskih dana. Zakukala čim me ugledala. Kaže, daću otkaz i gotovo!

Pošto nismo već dugo našle vremena da popijemo kafu i site se ispričamo, svratimo u obližnju kafanu. I tu moja druga poče da pripovijeda.

Kaže da ne može više da podnese šikaniranja, maltretiranja, raportiranja, omalovažavanja i druge torture na poslu. Kaže da se pomirila sa tim da joj plata nije neka, da su joj radne subote i da djecu rijetko viđa, ali ne može da podnese konstantno osjećaj da je u ropstvu, da je vlasništvo firme i da sva njena sposobnost, polet, motivacija i ono što danas zovu kreativnošću ne može da dođe do izražaja.

Plaši se, kaže, da je jedini radnik koji moli Boga da dobije otkaz pa se pita šta s njom nije u redu. Dok ljudi čitaju molitve da zadrže kakav takav posao, moja prijateljica se plaši da je nezahvalno odbacivati nešto za čime drugi godinama čekaju na birou, a prekopogačno traženje hljeba u današnje vrijeme ravno šizofreniji.

Pošto sam na svojoj koži osjetila dobro šta znači prolaziti kroz istu fazu i koliko je u takvim situacijama važna podrška bližih, bezrezervno sam joj ponudila razumijevanje, ono što je meni neodostajalo onomad kada sam objavila široj i daljoj rodbini i nazovi prijateljima da namjeravam da budem dio evidencije zavoda za zapošljavanje! I ispričam joj svoj slučaj.

Nije me tada mimoišla lažna zabrinutost, podsmijeh iza leđa, zluradi komentari pa do otvorenog: jesi li ti luda! Mnogi koji ranije nisu marili za to da li imam dovoljno za osnovne namirnice odjednom su počeli da izražavaju zabrinutost za punjenje moje potrošačke korpe i otplate rate za kredit. A povrh svega nije im bilo jasno otkud mi drskost da dignem ruke od posla i to samo zbog psihičkog maltretiranja nadređenih. Kad svi drugi danas trpe, šta tebi fali da radiš isto – glasila je u najkraćem formula za istrajavanje meni bliskih prigovarača savjesti. Kao da je dati otkaz najlakša stvar na svijetu. A upravo je suprotno.

Noćima nisam spavala, a kad bi koji trenutak uhvatila san, svi bi se preda mnom pojavili: od portira i spremačice do generalnog lično! Onda iznova preživljavanje svega što mi se taj dan izdešavalo u firmi, tako u košmarima; neprestano osjećaj da kasnim, blokada u mozgu,  bezizlaz i panika. I kad se trgnem iz noćnih mora, nastupe one stvarne, na radom mjestu, za koje sam, sebi za utjehu, počela da tražim opravdanja. Možda je moj Gospodin Pretpostavljeni u pravu kad kaže da se ne trudim dovoljno, da sam nezaiteresovana, da nisam dorasla zadatku, da bi na moje mjesto sutra mogao da dovede 50 drugih kandidata, da srozavam ugled firme… Ali, kad je naizust isti monolog izgovorio koleginici s moje lijeve strane, pa dva dana kasnije i onoj preko puta stola, prelomila sam i dobila nevjerovatnu snagu da sebi kažem – dajem otkaz!

Iako sam oklijevala, iako sam se jako plašila, iako sam rizikovala – nazad više nije moglo.

Morala sam da ustanem ujutro, pogledam se u ogledalo i kažem: od danas sam, poslije decenije staža, nezaposlena! Svojom voljom i izborom. Zašto? Zato što više nisam mogla da podnesem da me smatraju svojim vlasništvom, pokretnom imovinom, nezahvalnikom koji ne cijeni što redovno dobija platu, neradnikom, lupežom… Ali najviše zato što više nisam mogla da se sjetim kako izgleda onaj divni osjećaj duševne sitosti kada stvaraš s voljom i punim srcem!

Ćuti moja drugarica. Ćuti i sluša! Vidim da je shvatila o čemu pričam po izrazu olakšanja na njenom licu. Lakše joj kad zna da u svojoj muci nije sama. Više savjeta nije trebala. Otišla je iz kafane uz kratko klimanje glavom i bez dužeg pozdravljanja.

Ako je do kraja shvatila o čemu sam joj pričala, onda znam šta je narednog dana uradila ili bar odlučila da napravi. Znam i kakvo je olakšanje sebi priuštila. Kao i ja: napustila sam firmu, ali nisam digla ruke od posla. Radim. Stvaram. A kad se jedna vrata zatvore, negdje neki prozor mora bar malo da se odškrine.

Autor: Marija R. / minimagazin.info

Autor: minimagazin.info

Preporuke

Nastavi na minimagazin.info