Ti, deda, da si živ…

0

Ti, deda, da si živ, naslonila bih se na tvoje krupno rame i mirisala staru bundu koju si voleo nositi cele zime. Onu bundu koju je tata posle tvoje smrti skratio do kolena i kroz koju mu je ulični besni ker pokušao ugristi ruku.

Rekla bih ti da skineš kapu, da pustiš staru kosu čekinju da udahne vazduh, da je pipnem, da se posečem, da vidim ima li još krvi da poteče iz ovih jagodica.

Ti, deda, da si živ, rekla bih ti da mi fale ona hladna jutra u našem stanu, gore na spratu, da čujem, pre nego bosim nogama pretrčim do kupatila, kako slučajno lupaš vratima od vitrine, jer nećeš da znam da si rakiju krišom uzeo. Tako sada nešto lupa u ovom srcu mom, čujem to kad ljudi kažu reči da me zabole.

Nisam ti, deda, spremna za ovaj svet, a skoro sam trideset i šest napunila. Nespremna sam, kao ti kad si sa petnaest u rat morao poći, onaj veliki svetski, drugi po redu, u kom si u prst do palca ranjen pa ti za života kriv ostao.

Zbunjena sam, deda moj, kao kad si morao babi u prodavnicu na ćošku ići pa, dok sedaš na veliko biciklo, prebiraš po glavi šta još osim šećera, jaja i maslaca ona reče da kupiš.

Ti, deda, da si živ, znao bi da me svaka letnja kiša svojim mirisom podseti na one dane kada si nas vodom iz šlaufa rashlađivao na sred dvorišta, pod zrelom višnjom, dok golim tabanima skačemo po niklim baricama. Znao bi da leta više nisu ista, da su hladne bare posle kiše i da nema više stopala da po njima gaze. Višnja je na istom mestu, ostala da cveta i rađa, da daje svoje crvene plodove za sok, ako ima ko da ga pravi.

Ti, deda, da si živ, znao bi da često nemam s kim da prozborim. Jer sve teže se tuđe reči slušaju, a da se odmah pogrešno ne shvate. Nije to više ko nekad, deda moj. Fali nam strpljenja i poštovanja, fali nam da želimo da slušamo druge. Ne bi sada mogao čuti priču, ono kako se nekad pričalo. Sećaš se kako si sa komšijom Mirkom svako jutro sedeo u tišini, na onoj drvenoj klupi naslonjenoj na zid dugog hodnika, dok rosa natapa travu, dok sunce još ne misli granuti? Toga nema više. Ćuti se sada, ali ne zato što nam se duše prepoznaju i miluju, već zato što pričamo prstima koji udaraju u ekrane. Režemo sebi delove, deda moj, invalidi postajemo. Sečemo jezik i uši, samo nas još oči služe.

Ja bih, deda, tvojih kupina jela, onih što si brao po celo jutro kraj reke, zavlačeći se po žbunju kao da tražiš izgubljeni sat, onaj sa srebrnom narukvicom što si ga do lakta znao gurnuti. Sećam se kako su se tiskale u belim kanticama, modre ko moje usne kada dugo plačem. Kako se plesan poput vate lepila na one pri dnu, na one koje nismo stizali da pojedemo ili u kolač stavimo, a ti si ih brao kao da sutra više rađati neće.

Sada po prstima nemam njihove boje, u uglovima usana više je gorčine nego njihovog slatkog traga.

Ti, deda, da si živ, znao bi da ti na grob retko odem. I da ti ne znam reći zašto je to tako. Sveću palim često, da ti duša bude mirna, kad već za života bila nije. Više volim prošetati kraj tvoje stare kuće, malo zastati kad padne mrak, da ne kažu ljudi: “Eno je, u tuđe dvorište viri”. Ne bi pogrešili, ispnem se ja ponekad na prste da probam preko kapije videti bar parče dvorišta, onog u kom si me ljut vijao, jer sam izgubila ključ od stana i nov metalofon. Sada gubim sebe, ponekad. Ne znam da li bi te to ljutilo, bi li me vijao zbog toga, da li bih ja uopšte bežala? A možda bi znao da mi kažeš kako čovek da ostane pri sebi kad nekoliko metaka juri ka telu da ga pogode, da ga rane.

Rekla bih ti da tragam, da zalutam, da ponekad ne znam kuda idem, kuda svi mi idemo, jer neko je čudno vreme stiglo. Sve se nekako podrazumeva, deda moj. Ljubav, ponajviše. Danas će malo ko presvisnuti zbog ljubavi, kao što si ti presvisnuo kad je baba umrla, kad si lagano odlazio deset godina dok nisi i konačno za njom pošao.

Moja ti je ljubav u jednog čoveka iscurela. Ostala u njemu zarobljena već četrnaest godina. Nekad reži na mene, okrene mi leđa, kao da smo stranci, dušu zna otkinuti, a da ne pita, al’ ne znam više kako bih bez nje. Toliko puta me je vaskrsnula.

Puževe još malo ko skuplja. Iako sluzavih tragova svuda unaokolo ima.

Ti, deda, da si živ, znao bi da si pradeda. I da ona nosi ime životinje krhke i plašljive, al’ gracilne i nežne i da ima oči koje priliče jednoj Srni. Tople k’o vatra koja je zimi pucketala iz starog smederevca. Tamne k’o ona dva dugmeta što su ti s bunde u beli sneg ispala pred pragom kuće. U njima kad bi hteo, mogao bi da se ogledaš, da namestiš kosu pre nego vratiš kapu na glavu. U njima bi zalutao k’o u onoj šumi kraj Bosanskog Petrovca, kad si tražio mene uplakanu. U njih bi se bez povratka zaljubio.

Ti, deda, da si živ, rekla bih ti da nas čekaš na klupi ispred stare kuće, da presaviješ ćebe i položiš ga na nju. Nas dve bismo stigle, sa svežim jutrom, dok život još spava. Jer ranoranioci smo mi. Upoznao bi Srnu i neku drugu mene, jer šesnaest je godina već prošlo. Rekla bih ti da obučeš bundu, da njome ogrneš milu curicu, da je zagreješ, krznom i srcem. Da joj pričaš sve što si pričao meni nekad, da ima, da pamti, da te se seti visokog i stamenog, milog i toplog. Da zna ako oseti neku čudnu krv u sebi, da je to od mene nasledila, a ja opet od tebe.

I da sam ti, koliko god teško s njom uzavrelom živeti, zahvalna na tome.

Izvor: LOLA

Autor: minimagazin.info

Preporuke

Nastavi na minimagazin.info